Радијација је реч која сасвим разумљиво чини да се сваки власник куће осећа непријатно. Термини радиоактивно цурење, рак и тровање би могли да вам падну на памет – нешто са чиме не желите да дођете у контакт. Коришћење радиоактивног материјала у аларму за дим може изгледати прилично контрадикторно, како тако опасан материјал може безбедно да обезбеди безбедност вашег дома? Овај чланак ће се суочити са овом дилемом директно, детаљно објашњавајући како и зашто се користе радиоактивне супстанце и тачно како то може утицати на вас.
Да ли ће детектори дима изазвати тровање зрачењем?
Детектори дима се могу категорисати на два различита начина; имате своје фотоелектричне моделе који звуче када осете мање видљив дим, и јонизујуће моделе, који хватају веће честице пре звука. Јонизујући модели су бољи за окружења у којима се може очекивати мало дима; као што је лабораторија у којој се могу користити Бунзенови горионици, или чак кухиња, где кување може изазвати лажни аларм.
Ово би могло погоршати ствари; радиоактивни материјал где кувате храну на папиру звучи као страшна ситуација. Али ствари нису тако лоше; димни аларми користе само малу количину, око један микрокири или мање радиоактивног материјала. Скоро сви детектори дима ће користити радиоактивну супстанцу звану америцијум-241. Ако живите у старијој кући, ваш детектор може бити опремљен радијумом-226 или можда никлом-63. Запамтите, кључна ствар овде је да радиоактивност није заразна; ниједна од супстанци не може учинити ваш детектор радиоактивним. Било који радиоактивни извор у детектору дима не може кородирати или се распасти. Сам извор је унутар металне заптивке у јонизационој комори. Печат се може сломити само намерном употребом силе; као што је разбијање детектора чекићем. У случају пожара, радиоактивни извори би емитовали мање од 0.1 процента своје радиоактивности.
Никл-63 ће емитовати бета честицу која може да пређе малу удаљеност (око неколико стопа), али не може да прође кроз омотач детектора дима. И америцијум-241 и радијум-226 емитују неколико бета-честица, али ће углавном емитовати алфа-честице. Алфа честице путују још мању удаљеност; око пар инча. Пластично кућиште детектора дима блокира свако цурење. Ако се радиоактивне супстанце прогутају, изложеност ће бити око 6 пута већа од жељене годишње изложености – иако ово звучи застрашујуће, прениска је да би изазвала акутне здравствене ефекте (иако се не препоручује). Гама зрачење које емитују Америцијум-241 и радијум-226 је толико ниско да се не може разликовати од природног зрачења које долази на Земљу из свемира.
Шта је радијациона болест
Сада када смо утврдили да ваш димни аларм неће изазвати тровање зрачењем, представићемо тачно шта је тровање зрачењем и како утиче на тело.
Тровање зрачењем је такође познато као акутни радијациони синдром или радијациона болест. Болест се односи на штету коју ваше тело трпи када је изложено великој количини зрачења у кратком временском оквиру. Шта тачно одређује колико ћете бити болесни од излагања; је количина зрачења коју ваше тело апсорбује. Само да приметимо, нећете добити радијациону болест од теста снимања који бисте могли да примите као болнички пацијент, јер и рендгенски и ЦАТ скенирање користе изузетно ниске дозе зрачења.
Упркос јавном скептицизму према радиоактивном материјалу, радиоактивна болест је ретка; упркос томе што је фаталан. Нивои радијационе болести достигли су врхунац и у Нагасакију и у Хирошими, где су атомске бомбе бачене у Другом светском рату. Од тада су нуклеарне несреће великих размера биле пре било каквог повећања радијационе болести; на пример катастрофа у Чернобиљу. У савременом животу, готово је немогуће разбољети се од радиоактивног излагања, осим ако се не успостави експлицитни контакт са озбиљним радиоактивним супстанцама.
Да закључимо, зрачење и радиоактивна болест су две ствари које свака особа жели да избегне. Осећај скептицизма, па чак и страх, разумни су одговори на откривање да аларми за дим користе радиоактивни материјал. Међутим, употреба овог материјала је поуздана, ефикасна и што је најважније сигурна. Радиоактивни материјал који се користи је у најмањој могућој количини, запечаћен је у металу и отпоран на корозију. Емитовани зраци су или блокирани пластичним кућиштем или се не могу разликовати од природног зрачења које емитује сам простор. Ако још увек нисте убеђени, немојте да поткопавате своју безбедност; само јонизујући детектори дима користе радиоактивни материјал. Побрините се да ваш дом остане безбедан од пожара опремљен фотоелектричним детекторима. Без обзира на ваше личне изборе, детектор дима неће отровати ваше домаћинство, већ га спасити.
